ЈОВАН БИЈЕЛИЋ (1884–1963), СЛИКАР И АКАДЕМИК, ПЕДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ Све боје слатких горчина Прешао је дугачак пут и многе мостове. Сликао је реалистички, још више интимистички, у духу међуратног модернизма, али и крајње експресионистички. Сродници су му Кислинг и Модиљани, Паскин и Вламенк. Највише је ценио Тинторета и Делакроа. Живот га није штедео, али је све тешке ударце издржао храбро, у слободи коју је сам себи дао. Искусио је сувише патње да би се тек поигравао естетизмом и био денди. Неки су га потцењивали, а он је видео знатно испред свог времена
У односу на пажњу која је придата другим српским модернистима, на пример Петру Добровићу, Јован Бијелић (Ревеник код Босанског Петровца, 1884 – Београд, 1964), сликар и академик, није у новије време одговарајуће вреднован. Неповољност у којој се нашао Бијелићев пребогати опус исправила је Галерија Српске академије наука и уметности, у којој се, поводом педесет година од смрти уметника, до 10. марта одржава његова ретроспективна изложба. После тога, изложбу ће моћи да види и новосадска публика, у Галерији Матице српске од 27. марта до 5. маја.
Изложба Београд Јована Бијелића обухвата одабир од четрдесет осам дела из колекција Галерије САНУ, Народног музеја у Београду, Музеја савремене уметности у Београду, Музеја позоришне уметности Србије, Народног позоришта у Београду, Музеја града Београда, Спомен-збирке Павла Бељанског и Галерије Матице српске у Новом Саду, Народног музеја у Смедеревској Паланци, Народног музеја у Шапцу, као и ретко излагана из приватних збирки.
Бијелић се школовао у Сарајеву, Кракову и Паризу, упознао је и стваралачки досегао многе кључне појаве у уметности двадесетог века. Сликао је реалистички, још више интимистички, у духу српског грађанског међуратног модернизма, али и крајње експресионистички. Смаил Тихић, коме је и Лазар Трифуновић признао да је најбољи познавалац живота и дела овог ствараоца, у монографији помиње сликаре којима је Бијелић сродан: Кислинг, Модиљани и Паскин, али је то можда најпре Вламенк. Бујни, разбарушени и чулни стил, израз пун страсти, сокова и ликовне борбе, водио је овог уметника и ка авангарди, у виду три изванредне апстрактне слике из 1921. године, прве у нашој уметности.
БЕОГРАДСКИ ПОВРАТАК У РЕАЛИЗАМ
Године 1919. дошао је у Београд, али средина није прихватила његове експерименте, објављене у часопису Зенит Љубомира Мицића. Лошег имовног стања, Бијелић је почео да ради као сценограф. Како је касније наглашавао, Београд га је вратио реализму, кроз поруџбине портрета. Дух апстракције а можда и енформела прожима нека његова позна дела. Олуја над Маринковом баром из 1955. године, из циклуса Олује, чини га, као и између два светска рата, сликаром у жижи најновијих уметничких дешавања, не само на југословенском нивоу. Занимали су га ликовна материја, сочност, слојевитост и богатство, колорит као апсолутни домен сликарства. Исувише добро је знао колико је квалитетније старо сликарство у односу на ново, јер је пре свега био сликар. Највише је ценио Тинторета и Делакроа. Скромно је истицао да у његовом опусу вреди само двадесетак слика. Резимирајући своје стваралаштво, издвојио је само три – Купачицу, Девојку с књигом и Пејзаж са златним небом. Искусио је исувише патње и сиромаштва да би био естета и денди. Живео је у Београду у мемљивим становима које чине соба и кујна, за време рата и на Карабурми. Ту су му, причао је Лазар Трифуновић, миријевски сељаци продавали опасну ракију „дасковачу” (направљену од шпиритуса). У бомбардовању Београда срушен му је атеље, уништена лична архива, слике и скице. Ћерка Дубравка стрељана је у бањичком логору, ни син Северин, глумац, није дуго живео. Пред крај живота је овај сликар три године био слеп (враћен му је вид само на једно око).
Бијелић је био боем, можда су зато су његови пејзажи и портрети натопљени са толико осећања, тежине, сплина, па и мистицизма. Није хајао за грађанске норме, живео је у кафанама, малим атељеима, са будућом другом женом још док је био у браку са првом. Водећи антиграђански живот, мимо луксуза и богатства, уживајући у слободи коју је сам себи дао, парадоксално, био је и највећи портретиста београдске грађанске класе, премда је мислио да су му то лошија остварења. Насликао је више портрета него Петар Добровић и Бранко Поповић заједно, а од њих је тада било популарно поручити такву слику. Ангажовали су га богати људи из високих слојева грађанског друштва, глумци, књижевници, адвокати, трговци, индустријалци и Карађорђевићи.
Не би требало занемарити ни Бијелићеву професорску активност. Предавао је током рата у школи Младена Јосића, јединој те врсте у Србији, а још 1926. године код њега су учили Павле Васић, Ђорђе Поповић, Пеђа Милосављевић, Даница Антић, Миомир Денић, Алекса Челебоновић, Јурица Рибар и Никола Граовац, њему најближи ученик, са којим је и излагао. Данас постоје и трећеразредни следбеници те школе, који живе од имитација Николе Граовца.
НЕИСЦРПНИ СВЕТОВИ СЛИКЕ
Симона Чупић, професорка са Катедре за модерну уметност београдског Филозофског факултета, успела је да оствари ново тумачење живота и дела Јована Бијелића, другачије од претходних истраживача Смаила Тихића, Лазара Трифуновића и Миодрага Б. Протића. Имајући у виду и најистакнутије представнике историје уметности епохе раног модернизма Т. Џ. Кларка и Гризелду Полок, њен рад у каталогу изложбе има одлике социјалне историје уметности, постављања стваралаштва у друштвено-историјски оквир.
Бијелићев опус је, међутим, толико разноврсан да даје повод и за сасвим другачија виђења. Композиционо је чврсто решена скоро свака слика, уз сву привидну слободу, а колористички је испред многих остварења и у нашем новијем сликарству. Неопходно је зато анализирати улогу боје у опусу овог сликара, бавити се чисто ликовним елементима, значењем појединих слика, јер је на нивоу ликовности његов значај најдалекосежнији. Његови данашњи наследници Мома Антоновић и Радислав Тркуља показују колико је неисцрпан свет слике.
Интересантно је да ниједан познавалац живота и дела Јована Бијелића није обратио пажњу на његов интервју дат двонедељнику Сад и некад 1936. године. Бијелић је усамљено још тада тврдио да је српска уметност у дубокој кризи, што га открива и као свесног уметника. Сматрали су га необразованим боемом а сагледао је и појаве знатно испред свог времена.
***
Хроника у портретима
Бијелићева београдска ликовна хроника има изванредне уметничке вредности. Познати историчар уметности др Миодраг Коларић неке од најлепших реченица о историји српске уметности посветио је „Портрету жене у црвеном” из 1932. Драгоцени су и портрети познатих личности – Милана Дединца, Бранимира Ћосића, Невенке Урбанове и Љубинке Бобић.
У односу на пажњу која је придата другим српским модернистима, на пример Петру Добровићу, Јован Бијелић (Ревеник код Босанског Петровца, 1884 – Београд, 1964), сликар и академик, није у новије време одговарајуће вреднован. Неповољност у којој се нашао Бијелићев пребогати опус исправила је Галерија Српске академије наука и уметности, у којој се, поводом педесет година од смрти уметника, до 10. марта одржава његова ретроспективна изложба. После тога, изложбу ће моћи да види и новосадска публика, у Галерији Матице српске од 27. марта до 5. маја. 
Народног музеја у Смедеревској Паланци, Народног музеја у Шапцу, као и ретко излагана из приватних збирки.
Године 1919. дошао је у Београд, али средина није прихватила његове експерименте, објављене у часопису Зенит Љубомира Мицића. Лошег имовног стања, Бијелић је почео да ради као сценограф. Како је касније наглашавао, Београд га је вратио реализму, кроз поруџбине портрета. Дух апстракције а можда и енформела прожима нека његова позна дела. Олуја над Маринковом баром из 1955. године, из циклуса Олује, чини га, као и између два светска рата, сликаром у жижи најновијих уметничких дешавања, не само на југословенском нивоу. Занимали су га ликовна материја, сочност, слојевитост и богатство, колорит као апсолутни домен сликарства. Исувише добро је знао колико је квалитетније старо сликарство у односу на ново, јер је пре свега био сликар. Највише је ценио Тинторета и Делакроа. Скромно је истицао да у његовом опусу вреди само двадесетак слика. Резимирајући своје стваралаштво, издвојио је само три – Купачицу, Девојку с књигом и Пејзаж са златним небом.
Искусио је исувише патње и сиромаштва да би био естета и денди. Живео је у Београду у мемљивим становима које чине соба и кујна, за време рата и на Карабурми. Ту су му, причао је Лазар Трифуновић, миријевски сељаци продавали опасну ракију „дасковачу” (направљену од шпиритуса). У бомбардовању Београда срушен му је атеље, уништена лична архива, слике и скице. Ћерка Дубравка стрељана је у бањичком логору, ни син Северин, глумац, није дуго живео. Пред крај живота је овај сликар три године био слеп (враћен му је вид само на једно око). 
Насликао је више портрета него Петар Добровић и Бранко Поповић заједно, а од њих је тада било популарно поручити такву слику. Ангажовали су га богати људи из високих слојева грађанског друштва, глумци, књижевници, адвокати, трговци, индустријалци и Карађорђевићи. 
Симона Чупић, професорка са Катедре за модерну уметност београдског Филозофског факултета, успела је да оствари ново тумачење живота и дела Јована Бијелића, другачије од претходних истраживача Смаила Тихића, Лазара Трифуновића и Миодрага Б. Протића. Имајући у виду и најистакнутије представнике историје уметности епохе раног модернизма Т. Џ. Кларка и Гризелду Полок, њен рад у каталогу изложбе има одлике социјалне историје уметности, постављања стваралаштва у друштвено-историјски оквир. 
а колористички је испред многих остварења и у нашем новијем сликарству. Неопходно је зато анализирати улогу боје у опусу овог сликара, бавити се чисто ликовним елементима, значењем појединих слика, јер је на нивоу ликовности његов значај најдалекосежнији. Његови данашњи наследници Мома Антоновић и Радислав Тркуља показују колико је неисцрпан свет слике. 
